Vrste pečuraka koje se sakupljaju u prirodi a možete ih naći kod nas
Najčešće na našem tržištu možete naći vrganje i lisičarke. Osim toga, sakupljaju se i crna truba, bukovača, rujnica, jajčara, šumsko pile, velika puhara, jablanovača, crni i beli tartufi, smrčak, šampinjon.
Zašto su vrste iz prirode skuplje od gajenih?
Zato što su relativno retke i uglavnom boljih senzornih osobina, a to znači jači miris i ukus, intenzivnija i kompleksnija aroma. Veća je i muka sakupiti ih. Međutim, prodavci neretko pokušavaju da gajenu vrstu prodaju pod nazivom divlja. Jasno je da na taj način ostvaruju materijalnu dobit. Da li ste time ugroženi? Ne sa stanovišta bezbednosti. Takođe, gajenje je komercijalni posao što znači da se proizvodni uslovi prilagođavaju tako da omoguće što veću zaradu. Samim tim gajena pečurka morala bi da bude povoljnija od one koja je sakupljana u prirodi.
Koje vrste se gaje kod nas?
Od jestivih vrsta kod nas možete naći šampinjon, bukovaču, kraljevsku bukovaču, šitake, lavlju grivu. U suvom stanju iz Kine se uvoze tremela i judino uvo, vrste koje su često nepravilno deklarisane kao bela pečurka i crna pečurka.
Da li je bezbednije konzumirati divlje ili gajene vrste?
Odgovor na ovo pitanje nije jednostavan. Teorijski gajene vrste bi trebale da budu bezbednije. Zašto? Zato što odgajivač koristi seme (micelijum) koji kupuje od nekog svetskog proizvođača semena koji garantuje za poreklo i bezbednost. To znači da se sa stanovišta (pogrešne)vrste ne možete otrovati. Problem je što proizvođači u uzgoju gljiva koriste brojne fungicide i pesticide da bi proizvodnju zaštitili od bolesti i štetočina koje napadaju gljive. Mnogi od ovih proizvoda su izuzetno toksični po ljude i to najčešće sa kumulativnim dejstvom. To znači da nećete odmah osetiti posledice već će se toksične supstance nakupljati i potencijalno uzrokovati neku težu bolest. Zato je važno da proizvođač bude registrovana kompanija ili gazdinstvo koje redovno kontroliše ispravnost stvojih pečuraka. Kada su u pitanju vrste iz prirode problem je vezan sa stručnost osobe koja ih sakuplja. Trebalo bi da sakupljač bude za to obučen, da bez greške prepoznaje vrste i da za tako nešto ima sertifikat, npr. gljivar. To znači da je osoba upoznata sa biologijom gljiva, njihovim nedvosmislenim prepoznavanjem i načinom pravilnog sakupljanja. Takođe, i prodavac ili otkupljivač bi trebao da dobro poznaje robu sa kojom radi. Na našem tržištu dešavalo se da gljive sakuplja bilo ko a sa druge strane i da ih prodaje osoba koja ne zna šta prodaje i ni sama nije sigurna u verodostojnost vrsta koje nudi potrošačima. Ovo je ujedno i apel na strožije propise kada je sakupljanje i tržište gljiva u pitanju.